Како кроз игру остварити инклузију деце – 10 сјајних стратегија
16.02.2025
Медији, невладине организације, образовне институције, па и сами родитељи, веома често користе појам „инклузија“, али некако се чини да нам није свима јасно шта овај термин заправо значи. Стога би „кључ“ за његово најбоље разумевање требало потражити у једном универзалном људском искуству какво је игра.
Игра је нешто што је заједничко за сву децу, на свим меридијанима, без обзира на разлике које постоје међу људима. Кроз игру се руше све те баријере и разне предрасуде, стварају нова пријатељства и одвија образовни процес који често пресудно утиче на стасавање људи.
Другим речима, увођењем игре у различите сегменте свакодневних активности деце стварају се темељи за генерације које ће бити спремне да граде друштво засновано на поштовању, једнакости, међусобном разумевању и толеранцији.
Све то је заправо инклузија – једна фасцинантна тековина човечанства која спаја децу, без обзира на све њихове различитости, омогућавајући свима да испуне своје потребе за дружењем, игром, учењем и потребе да буду вољени и прихваћени. Ове потребе су исте и када се ради о детету са сметњама у развоју и инвалидитетом, као и за дете које живи у сиромаштву, али и за дете које потиче из другачијег културног окружења где постоји економска и социјална депривација и искљученост.
Да је игра кључни елемент у развоју сваког детета и да она на најбољи начин омогућава његов емоционални и социјални развој сагласни су и стручњаци.
„Инклузија има важну улогу у овом процесу јер осигурава да свако дете, без обзира на своје способности или изазове с којима се суочава, има прилику да учествује у игри. То укључује прилагођавање активности тако да буду доступне свој деци и стварање окружења које подржава различитост. Таква инклузивна игра помаже деци не само да развију своје потенцијале, већ их такође подстиче на сарадњу и разумевање других“, потврђује стручњак за породичну педагогију доц. др Снежана Вуковић, помоћник министра просвете за превенцију и заштиту од насиља и инклузију осетљивих група.
Наводећи да инклузија захтева пажљив приступ, креативност и отвореност, др Вуковић даје савете и предлоге који су део шире стратегије која може помоћи у остваривању инклузивног окружења за игру:
1. Прилагодите активности током игре тако да укључују више опција за учествовање;
2. Ако је потребно, користите технологију или помоћна средства која ће олакшати партиципацију све деце у игри;
3. Укључите вршњаке јер то помаже деци да развију емпатију и разумевање према другима кроз заједничку игру и сарадњу;
4. Омогућите игру која подстиче фокусирање на заједничке циљеве – активности које подстичу тимски рад и сарадњу уместо такмичења како би сви учесници имали прилику да дају допринос;
5. Обезбедите физички сигуран простор како би се свако дете осећало угодно током игре;
6. Сарадња између родитеља и различитих институција и појединаца који могу пружити подршку пружа додатне увиде о потребама детета, као и начинима како га укључити у игру;
7. Промовишите различитост – учините активност занимљивијом тако што ћете укључивати елементе који приказују различитости међу децом, користите симболику која слави индивидуалност сваког детета;
8. Пратите дечију игру како бисте увидели шта (не) функционише и размотрили евентуалне промене које је неопходно увести;
9. Развијајте поверење између деце, јер им то помаже да се осећају сигурно приликом интеракције са другима, а у том процесу похвале и охрабрење могу бити кључни;
10. Укључите сва чула (мултисензорне игре) – коришћење различитих материјала који ангажују сва чула може помоћи деци да боље комуницирају са светом око себе кроз дугу палету искустава током игре.
Ипак, најважније од свега је, како закључује др Вуковић, увек слушати потребе детета, нарочито детета с инвалидитетом или сметњама у развоју, и омогућити му простор за изражавање жеља када је реч о играма у којима жели да учествује. То је најбољи пут ка потпуном и исправном разумевању појма „инклузија“, чији је неизоставни део – игра.
Игра је нешто што је заједничко за сву децу, на свим меридијанима, без обзира на разлике које постоје међу људима. Кроз игру се руше све те баријере и разне предрасуде, стварају нова пријатељства и одвија образовни процес који често пресудно утиче на стасавање људи.
Другим речима, увођењем игре у различите сегменте свакодневних активности деце стварају се темељи за генерације које ће бити спремне да граде друштво засновано на поштовању, једнакости, међусобном разумевању и толеранцији.
Све то је заправо инклузија – једна фасцинантна тековина човечанства која спаја децу, без обзира на све њихове различитости, омогућавајући свима да испуне своје потребе за дружењем, игром, учењем и потребе да буду вољени и прихваћени. Ове потребе су исте и када се ради о детету са сметњама у развоју и инвалидитетом, као и за дете које живи у сиромаштву, али и за дете које потиче из другачијег културног окружења где постоји економска и социјална депривација и искљученост.
Да је игра кључни елемент у развоју сваког детета и да она на најбољи начин омогућава његов емоционални и социјални развој сагласни су и стручњаци.
„Инклузија има важну улогу у овом процесу јер осигурава да свако дете, без обзира на своје способности или изазове с којима се суочава, има прилику да учествује у игри. То укључује прилагођавање активности тако да буду доступне свој деци и стварање окружења које подржава различитост. Таква инклузивна игра помаже деци не само да развију своје потенцијале, већ их такође подстиче на сарадњу и разумевање других“, потврђује стручњак за породичну педагогију доц. др Снежана Вуковић, помоћник министра просвете за превенцију и заштиту од насиља и инклузију осетљивих група.
Наводећи да инклузија захтева пажљив приступ, креативност и отвореност, др Вуковић даје савете и предлоге који су део шире стратегије која може помоћи у остваривању инклузивног окружења за игру:
1. Прилагодите активности током игре тако да укључују више опција за учествовање;
2. Ако је потребно, користите технологију или помоћна средства која ће олакшати партиципацију све деце у игри;
3. Укључите вршњаке јер то помаже деци да развију емпатију и разумевање према другима кроз заједничку игру и сарадњу;
4. Омогућите игру која подстиче фокусирање на заједничке циљеве – активности које подстичу тимски рад и сарадњу уместо такмичења како би сви учесници имали прилику да дају допринос;
5. Обезбедите физички сигуран простор како би се свако дете осећало угодно током игре;
6. Сарадња између родитеља и различитих институција и појединаца који могу пружити подршку пружа додатне увиде о потребама детета, као и начинима како га укључити у игру;
7. Промовишите различитост – учините активност занимљивијом тако што ћете укључивати елементе који приказују различитости међу децом, користите симболику која слави индивидуалност сваког детета;
8. Пратите дечију игру како бисте увидели шта (не) функционише и размотрили евентуалне промене које је неопходно увести;
9. Развијајте поверење између деце, јер им то помаже да се осећају сигурно приликом интеракције са другима, а у том процесу похвале и охрабрење могу бити кључни;
10. Укључите сва чула (мултисензорне игре) – коришћење различитих материјала који ангажују сва чула може помоћи деци да боље комуницирају са светом око себе кроз дугу палету искустава током игре.
Ипак, најважније од свега је, како закључује др Вуковић, увек слушати потребе детета, нарочито детета с инвалидитетом или сметњама у развоју, и омогућити му простор за изражавање жеља када је реч о играма у којима жели да учествује. То је најбољи пут ка потпуном и исправном разумевању појма „инклузија“, чији је неизоставни део – игра.