Од Дикенса до Београда: речи које су градиле свет
Да ли сте знали да је Чарлс Дикенс био међу посетиоцима Велике изложбе у Лондону 1851. године? Да је песник Алфред Лорд Тенисон у својој збирци In Memoriam A.H.H. писао о „машинама које певају“, а Шарлот Бронте у писмима сестрама описивала стаклену куполу Кристал паласа као симбол нове епохе? Историја међународних изложби није исписана само металом, светлом и архитектуром, већ речима. Од прве Експо изложбе у Лондону до последње у Дубаију, књижевност је била њен тихи хроничар, сведок и инспирација. Та нит, дуга више од једног и по века, наставиће се у Београду 2027. године.
Од пера до павиљона: књижевност као архитектура идеја
Када је 1851. године у срцу Лондона подигнут Кристал палас, свет је први пут видео како технологија и култура могу да стану под исти кров. Заједно са индустријским чудима, у публици су били и писци Дикенс, Бронте, Тенисон, Елиот, који су у тим експонатима видели нешто више од машина: метафору једног човечанства које убрзава и губи дах.
Сто година касније, у Монтреалу 1967. године, тема Експа - „Човек и његов свет“ - рођена је из књиге Антоана де Сент-Егзиперија „Земља људи“. Једна реченица пилота-песника постала је темељ читавог концепта и доказ да књижевност може да буде урбанистички план будућности.
У Дубаију, на Експу 2020, реч је поново добила своје место: организоване су поетске вечери, настала је антологија World Poetry Tree, а „књижевни клуб света“ окупио је ауторе са свих континената. Тамо где се некад излагала пара и челик, данас се излаже људска мисао.
Југословенски павиљон у Бриселу 1958. био је један од ретких у којем су се архитектура и реч сусреле. Кустос је био Ото Бихали Мерин - писац, критичар, визионар и човек који је веровао да је уметност „једини прави извоз сваке културе“. Његов павиљон није био само изложба предмета, већ изложба идеја, па није случајно што се тај траг враћа управо у Београд - град који је вековима био раскрсница прича и гласова.
Нобелова награда за књижевност ове године је припала Ласлу Краснахоркаију, писцу чије дело, како је навела Шведска академија, „реафирмише моћ уметности усред апокалиптичних сцена“. Тај опис звучи као одјек нашег времена: света који истовремено гради и губи смисао. У доба климатских, дигиталних и духовних немира, књига постаје више од уметничког предмета, она је начин преживљавања. Она не решава кризе, али помаже да их разумемо.
У времену у којем свет убрзано мења свој облик, књига остаје онај тихи, али поуздани оријентир - доказ да напредак није могућ без рефлексије, нити будућност без дубине. Управо зато, идеја читања данас није само културна навика, већ цивилизацијски чин - исти онај који је вековима покретао и међународне изложбе: потрагу човека за смислом у свету који се стално мења. Зато ће један од културних стубова Експа 2027 бити посвећен управо речи. Од јавних читаоница у Експо 2027 Плејграунду, преко „живих цитата“ - дигиталних зидова на којима се стихови преводе у реалном времену - до сусрета са писцима и мини библиотека за размену књига, Београд ће постати место где се књижевност излаже као технологија душе.
Читам, дакле постојим
Међународне изложбе су одувек биле лабораторије будућности. Сада је време да се у ту лабораторију врати - реч. Експо 2027 у Београду има прилику да свету покаже нешто што се не мери квадратима ни екранима: снагу културе која још уме да чита, јер свака прочитана страница је чин повезивања. Свака реч је мали мост између прошлости и онога што тек долази. Можда ће баш из Београда кренути нови покрет за будућност која мисли, осећа и чита. Читам, дакле постојим.